BLOGBLOGOVA

Početka se više niko ne seća.

Ima nekih zapisa uklesanih u kamen, ali i on se izlizao.

A pre toga?

Disao je polako. Osluškivao unutrašnje i spoljne zvuke.

Koliko još nepoznatog. Sve mi pomalo liči na onaj san od pre dvadesetak godina. San koji je bio toliko stvaran ili sam ja bio stvarno tamo. Leteo sam kao i obično veoma lako, a menjao brzinu u momentu što i nije imalo mnogo važnosti. Oni kao da me nisu primećivali, zaokupljeni svojom igrom za četvrtastim stolom punih nekih sjajnih dugmića i vizirom. Četiri bića.

Kad sam krenuo sa zemlje, nebo je bilo vedro. Udaljavajući se, okrenuo sam se i video kuglanjsku zemaljsku kako se smanjuje. Stvarno je plava, divna. Brzinu nisam ni osećao, disao sam normalno. Bez skafandera, dodatne opreme i letelice. Slobodno sam se kretao, menjao pravac i veselo zastajkivao, lebdeći posmatrajući zvezde.

Nisam osetio kad sam prošao kroz njihov vizir, a nisu primetili ni oni. Za njih sam bio nevidljiv. Druga dimenzija. Gledam ih kako strasno igraju svoju igru pritiskajući svetlucave raznobojne dugmiće. Vizir je stalno menjao prikaze i baš sad na viziru se videla izdvojena iz jednog od kolaža, ljubavna scena dva mlada lepa bića. A onda iznenada jedan od Igrača je uključio providni mod i ljubavnici su bili kao figure od stakla. Video sam sve njihove unutrašnje organe. Igrač je ulazio vizirom u tkivo organa i stigao do ćelije a zatim još uvećao do DNK lanca. Odvojio je uvaćanje jedne trake i pronašao određenu roze sjajnu kockicu. Zatim je pritisnuo jedno piramidalno dugmence i kockica je promenila boju u plavo. Biće muško. Xe xe.

Nisam osećao strah iako je ovo sve bilo novo i potpuno čudno, svetlucavo. A onda sam postao svestan svoje veličine. Bio sam mnogo veći od ovih Igrača i još sam rastao. Prepustio sam ih njihovoj igri a ja sam krenuo dalje. Zvezde su predstavljale svetlucave tačkice koje sam sad mogao da zahvatim rukom na stotine i da ih opet vretim jednim pokretom na svoje mesto. A imao sam i multidimenzijski mod [sad bih ga tako nazvao, a tada nisam znao kako, ali sam ga koristio kao da oduvek znam] koji mi je omogućavao momentalnu promenu dimenzije i prolazak kroz zvezde i daleke planete.

Susret drugog nivoa ubrzo se dogodio. Leteći tako kroz svemir naišao sam na jednu veliku ribu koja je samo tako plutala, pućkala i posmatrala. Gledao sam je. Gledala je ona mene. Mirno. Osetio sam. Da, to je to. Sledeći nivo. Ona je predstavljala oznaku sledećeg nivoa. Čega? Nisam baš imao vremena za dublju analizu, jer sam bio rešen da sve savladam u hipu i da idem sve više i višeeee.

Susret trećeg nivoa dogodio se odmah zatim. Brzo letenje je postajalo sve brže, prestizao je brzinu misli i brzina svetlosti se uvećavala unutrašnjom progresijom. Kad uđeš u brzinu svetlosti imaš mogućnost ako poseduješ te modove, da letiš brzinom svetlosti unutar te svetlosti i tako n dimenzionalnih puta. Xe. Sve je jaaako precizno i objašnjivo koordinativno ekvilibrijumsko. Xe. Opet riba. I ova je lepa ali veeeća. Mnogo veća. Okrenuo sam se i teleskopskim multidimenzionalnim pogledom video prvu ribu na istom mestu na kom sam je ostavio. Znači nije ona. Ovo je potpuno druga, nova, veća a ista riba. I ova je bial mirna i slala je nekakve biotronske talase. Sklad. Daaa, ovo je sledeći nivo.

Susret četvrtog nivoa. Pošto sam ustanovio da je moguća implementacija implatanta i kretanje višestrukom brzinom svetlosti, ploveći tako naišao sam opet na ribu. Ova je bila kolosalna. Veeelika riba, sa velikim krljuštima. Presijavala se i lebdela elegantno u prostoru. U očima je imala odsjaj miliona zvezda. Približio sam joj se i opet shvatio svoju veličinu. Njeno oko je u sledećem trenutku bilo oko jednog smuđa kilaša. Da, to je definitivno bio sledeći nivo. Krenuo sam dalje.

Susret petog nivoa iznenadio me. Meko sam udario u zvezdani svod. Pokušao sam rukama da prođem dalje, ali svod se ugibao i menjao oblik pod mojim pritiskom i nije popuštao. Pošao sam levo, isto. Desno, isto.  Probao sam promenu modova, nije dalo željeni efekat. Okrenuo sam se nazad i video u nizu leđa tri ribe i u samom centru četri sitna bića koja su bila zaokupljena svojom igrom. Shvatio sam, ovo je bio konačni peti nivo. Sam ćošak svemira. Nema dalje. Za sada. Xe.