BLOGBLOGOVA

Želim

da Vam sve lepo počne i traje

da čvrsto stoji

i da je uvek spremna

da ima sunca i leptirića

da je hrana na stolu i pune čaše

čelično zdravlje hromirano niklovano

puno radosti i blogovanja

puuuuuno para i putovanja

da se družite lepo i da familija bude brojna

još puno puno puuuuuno ostvarenih želja

III

ps

postavite prstić na paketić i pokazaće se ime za koga je taj poklon.

kad čekamo novu godinu

mi se pripremamo

sredimo stan

namestimo jelku

postavimo ukrase

i evo je jelka u celini i celosti

СРЕЋНА СЛАВА!

Priča koja nije o konfliktu ili još jednom veeelikom čoveku, vizirajući drugačije sočivo kroz 2006 godinu, vodi nas u svet komunikacija i saradnje u obliku koji nije viđen nikad pre. Kosmički compendium znanja Wikipedia i kanal za milion ljudi kao što je mreža YouTube ili onlajn metropolis MySpace. Ovo nije samo način promene sveta, ovo je takođe promena načina svetskih promena.

Alat koji ovo čini mogućim je World Wide Web.

Novi Web je sasvim drugačija stvar.

Predstavlja značajan alat zajedničkih malih doprinosa miliona ljudi čineći ih važnim.

Soft konsultanti ga nazivaju Web 2.0 kao novu verziju nekog starog softvera.

Stvarno revolucionarno.

I mi smo stvarno spremni za to. I nismo samo posmatrači, već aktivno učestvujemo kao loodi. Pravimo profile i avatare i pregled knjiga ili foto-video snimaka. Podkastujemo, aploudujemo, blogujemo i pišemo pesme ili romane kroz open sors softver.

Mi se nalazimo usred eksplozije produktivnosti i inovacija i to je samo početak koji formira globalnu intelektualnu ekonomiju.

Ko su ti ljudi?  Ozbiljno, ko stvarno sedi nakon napornog radnog dana i kaže, Ja neću da gledam seriju noćas. Uključiću moj kompjuter i napraviću ilustrovanu priču o jednom telencetu Sajberu Kurajberu! Ili, slušaću koncert filharmonije ili ću otići na blog moje misaone države ili nacionalne države i pogledati preporuku dobre kafane.

Odgovor je: To si Ti! I za razumevanje rukovanja globalnih medija, postavljanje i uklapanje nove digitalne demokratije, borbu za svoju sopstvenu igru, TIME proglašava Vas za osobu 2006. godine.

Čestitamo!

Fotke su deo serije fotografija urađenih 09. 12. 2006. g. [jedno selo kraj Beograda]

Sedeli su obasjani suncem i samo posmatrali moj dolazak.

"Da li mogu da ih fotografišem?"

"Samo ih slikaj, navikli su oni." reče starija žena u ruralnoj odeći.

Tek kada sam počeo da škljocam razmrdali su se i počeli poziranje.

Uveličavši fotku na aparatu da proverim oštrinu snimka,

ustanovio sam da je maca jednooka.

"Ona ima jedno oko."

"Tukla se sa mačkama." bio je komentar gazdarice imanja

koje sam sticajem okolnosti tog jutra posetio.

домаћа кухиња и атмосфера коју можете осетити још само понегде

стари намештај, различите столице и стари гвоздени кревет

столњаци аутентични оригинали и разноликост чаша

особље у народним ношњама и са осмехом на лицу

вц историјско - музејски са оригиналним етно - руралним арт мотивима

двориште за сликање и осликаним рамом са две рупе за две главе

клопа из домаће кухиње по бакиним рецептима

весела бучна граја одише атмосфером задовољства боравиштем

домаћи и страни гости видно одушевљени амбијентом

шарено шарено шарено шарено шарено

Tako malecko šareno još sisa.

Plašljivo i drhtavo. Gleda kao tele u šarena vrata.

A evo i mame telencetove.

Pražnjenje poplavljenog šahta uspešno završeno.

Malo pumpa a više kofa na kanapče. Izbacio sam ~100 kofa = 1000 litara.

Vetar je duvao. Sunčan dan. Sav sam bio mokar. Uhvatio me grč.

-------------------------------

-------------------------------

Smederevac napaljen, naložen. Ošamućena mačka.

Toplina. Opuštanje. Upijanje, akumuliranje topline.

Koliko telo može da akumulira toplinu.

Dok ne dostigne istu temperaturu.

Razmena toplote, termodinamika, sonari, pulsari...

Rumeni obrazi, mladi sir, čašica domaće.

Prijatno društvance, opuštena atmosfera, selo veselo.

 mala malecka buba mara penje se po tastaturi

 ide između dugmića i zaustavlja se

 ja kucam i kucam i kucam

 i hoću enter

 a bubica zasela

 a ja hoću enter

 i kažem

 leti leti buba maro...

Prvo se ide pod tuš.

Fa peni a voda skoro hladna.

Ulazak u saunu, a unutra raznolikog golišavog sveta.

I svi nešto ozbiljno sede i preznojavaju se, al trpe.

Ajd i ja malo. Koliko je stepeni. 84ºC.

Pa i nije nešto. Mada oni na trećem stepeniku vidljivo više cure.

Ili su možda masniji.

Ja se nisam mrdo sa prvog nivoa uz peć. Tu je malo svežije. Samo 80ºC.

Sa desne strane kraj ulaznih vrata ima peščani sat. Meri 15 minuta na jednu stranu.

Pa kad iscuri okreneš ga, a ima podeoke od po minut.

Izdržao sam skoro do 6. podeoka.

A onda opet pod ladan tuš. Pa onda na bazen. Zeeeenba zenba.

Malo prsno, malo leđno. Plivaj, veslaj, gnjuri, prskaj, ciči.

Uf. Baš je dobro. Pola sata tamo vamo po bazenu. Leđno mi najbolje ide.

Opet pod tuš. Presvlačenje. Feniranje. Ćao!

Stojim.

Čvrst kao stena.

Crna stena.

Razbićeš se po ko zna koji put.

Razbiću te u hiljade kapljica.

xe xe

Džaba ćeš stati ispred njega i reći mu mac.

Nije to malo umiljato mače, ne.

To je Tzar, iskusni mačor.

On će proći pored tebe i ne konstatujući te ni jednim pokretom brka.

Ove kristalne čaše jednostavno kao da imaju neki odašiljač, šalju neki signal. Vi - no, vi - no... I dozovu ga veoma često. A onda se veselo cakle i kucaju i zveckaju cing cing. Pogotovo kad im dođe stranjsko vince sa sajma. Špansko. Sunce u kapljici. Belo i crno, mmmm.

U vinu je istina kažu. Koliko li je istine u burencetu vina, xe xe.

A tek kolko istine ima u podrumu vina.

To je pravo izvorište istine.

Kao što bi rekao kum:

Sunce, vino i ćikite.

Vatromet.

Početka se više niko ne seća.

Ima nekih zapisa uklesanih u kamen, ali i on se izlizao.

A pre toga?

Disao je polako. Osluškivao unutrašnje i spoljne zvuke.

Koliko još nepoznatog. Sve mi pomalo liči na onaj san od pre dvadesetak godina. San koji je bio toliko stvaran ili sam ja bio stvarno tamo. Leteo sam kao i obično veoma lako, a menjao brzinu u momentu što i nije imalo mnogo važnosti. Oni kao da me nisu primećivali, zaokupljeni svojom igrom za četvrtastim stolom punih nekih sjajnih dugmića i vizirom. Četiri bića.

Kad sam krenuo sa zemlje, nebo je bilo vedro. Udaljavajući se, okrenuo sam se i video kuglanjsku zemaljsku kako se smanjuje. Stvarno je plava, divna. Brzinu nisam ni osećao, disao sam normalno. Bez skafandera, dodatne opreme i letelice. Slobodno sam se kretao, menjao pravac i veselo zastajkivao, lebdeći posmatrajući zvezde.

Nisam osetio kad sam prošao kroz njihov vizir, a nisu primetili ni oni. Za njih sam bio nevidljiv. Druga dimenzija. Gledam ih kako strasno igraju svoju igru pritiskajući svetlucave raznobojne dugmiće. Vizir je stalno menjao prikaze i baš sad na viziru se videla izdvojena iz jednog od kolaža, ljubavna scena dva mlada lepa bića. A onda iznenada jedan od Igrača je uključio providni mod i ljubavnici su bili kao figure od stakla. Video sam sve njihove unutrašnje organe. Igrač je ulazio vizirom u tkivo organa i stigao do ćelije a zatim još uvećao do DNK lanca. Odvojio je uvaćanje jedne trake i pronašao određenu roze sjajnu kockicu. Zatim je pritisnuo jedno piramidalno dugmence i kockica je promenila boju u plavo. Biće muško. Xe xe.

Nisam osećao strah iako je ovo sve bilo novo i potpuno čudno, svetlucavo. A onda sam postao svestan svoje veličine. Bio sam mnogo veći od ovih Igrača i još sam rastao. Prepustio sam ih njihovoj igri a ja sam krenuo dalje. Zvezde su predstavljale svetlucave tačkice koje sam sad mogao da zahvatim rukom na stotine i da ih opet vretim jednim pokretom na svoje mesto. A imao sam i multidimenzijski mod [sad bih ga tako nazvao, a tada nisam znao kako, ali sam ga koristio kao da oduvek znam] koji mi je omogućavao momentalnu promenu dimenzije i prolazak kroz zvezde i daleke planete.

Susret drugog nivoa ubrzo se dogodio. Leteći tako kroz svemir naišao sam na jednu veliku ribu koja je samo tako plutala, pućkala i posmatrala. Gledao sam je. Gledala je ona mene. Mirno. Osetio sam. Da, to je to. Sledeći nivo. Ona je predstavljala oznaku sledećeg nivoa. Čega? Nisam baš imao vremena za dublju analizu, jer sam bio rešen da sve savladam u hipu i da idem sve više i višeeee.

Susret trećeg nivoa dogodio se odmah zatim. Brzo letenje je postajalo sve brže, prestizao je brzinu misli i brzina svetlosti se uvećavala unutrašnjom progresijom. Kad uđeš u brzinu svetlosti imaš mogućnost ako poseduješ te modove, da letiš brzinom svetlosti unutar te svetlosti i tako n dimenzionalnih puta. Xe. Sve je jaaako precizno i objašnjivo koordinativno ekvilibrijumsko. Xe. Opet riba. I ova je lepa ali veeeća. Mnogo veća. Okrenuo sam se i teleskopskim multidimenzionalnim pogledom video prvu ribu na istom mestu na kom sam je ostavio. Znači nije ona. Ovo je potpuno druga, nova, veća a ista riba. I ova je bial mirna i slala je nekakve biotronske talase. Sklad. Daaa, ovo je sledeći nivo.

Susret četvrtog nivoa. Pošto sam ustanovio da je moguća implementacija implatanta i kretanje višestrukom brzinom svetlosti, ploveći tako naišao sam opet na ribu. Ova je bila kolosalna. Veeelika riba, sa velikim krljuštima. Presijavala se i lebdela elegantno u prostoru. U očima je imala odsjaj miliona zvezda. Približio sam joj se i opet shvatio svoju veličinu. Njeno oko je u sledećem trenutku bilo oko jednog smuđa kilaša. Da, to je definitivno bio sledeći nivo. Krenuo sam dalje.

Susret petog nivoa iznenadio me. Meko sam udario u zvezdani svod. Pokušao sam rukama da prođem dalje, ali svod se ugibao i menjao oblik pod mojim pritiskom i nije popuštao. Pošao sam levo, isto. Desno, isto.  Probao sam promenu modova, nije dalo željeni efekat. Okrenuo sam se nazad i video u nizu leđa tri ribe i u samom centru četri sitna bića koja su bila zaokupljena svojom igrom. Shvatio sam, ovo je bio konačni peti nivo. Sam ćošak svemira. Nema dalje. Za sada. Xe.