Устав Републике Србије
На основу члана 73. тачка 8. Устава Републике Србије и члана 10. став 1. Закона о референдуму и народној иницијативи ("Службени гласник РС", бр. 48/94 и 11/98),
Народна скупштина Републике Србије, на Првој посебној седници у 2006. години, одржаној 30. септембра 2006. године, донела је
О Д Л У К У
О РАСПИСИВАЊУ РЕПУБЛИЧКОГ РЕФЕРЕНДУМА РАДИ ПОТВРЂИВАЊА НОВОГ УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
1. Расписује се републички референдум ради потврђивања новог Устава Републике Србије, који је Народна скупштина Републике Србије усвојила на Првој посебној седници у 2006. години, одржаној 30. септембра 2006. године.
2. Републички референдум ће се спровести на дане 28. и 29. октобра 2006. године, у времену од 7,00 до 20,00 часова.
3. На републичком референдуму грађани ће се изјаснити о следећем питању:
„Да ли сте за потврђивање новог Устава Републике Србије".
4. На гласачком листићу грађани ће се изјашњавати заокруживањем речи: "да" или речи: "не" .
5. Спровођењем републичког референдума руководиће Републичка изборна комисија.
Републичка изборна комисија образоваће општинске комисије и гласачке одборе.
6. Републичка изборна комисија утврдиће и прогласити укупне резултате републичког референдума и доставиће извештај о спроведеном републичком референдуму Народној скупштини Републике Србије.
7. Ради упознавања грађана са садржином Устава Републике Србије који се потврђује на републичком референдуму, Устав Републике Србије објавиће се у „Службеном гласнику Републике Србије“, као саставни део ове одлуке, у средствима јавног информисања и на други начин који одреди Републичка изборна комисија.
8. Ову одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
РС број 35 У Београду, 30. септембра 2006. године
НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ПРЕДСЕДНИК
Предраг Марковић
Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, грађани Србије доносе
УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ПРВИ ДЕО
НАЧЕЛА УСТАВА
Република Србија
Члан 1.
Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.
Носиоци суверености
Члан 2.
Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника.
Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.
Владавина права
Члан 3.
Владавина права је основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима.
Владавина права се остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону.
Подела власти
Члан 4.
Правни поредак је јединствен.
Уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску.
Однос три гране власти заснива се на равнотежи и међусобној контроли.
Судска власт је независна.
Политичке странке
Члан 5.
Јемчи се и признаје улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана.
Оснивање политичких странака је слободно.
Недопуштено је деловање политичких странака које је усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње.
Политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи.
Забрана сукоба интереса
Члан 6.
Нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима.
Постојање сукоба интереса и одговорност при његовом решавању одређују се Уставом и законом.
Грб, застава и химна
Члан 7.
Република Србија има свој грб, заставу и химну.
Грб Републике Србије се користи као Велики грб и као Мали грб.
Застава Републике Србије постоји и користи се као Народна застава и као Државна застава.
Химна Републике Србије јесте свечана песма "Боже правде".
Изглед и употреба грба, заставе и химне, уређују се законом.
Територија и граница
Члан 8.
Територија Републике Србије је јединствена и недељива.
Граница Републике Србије је неповредива, а мења се по поступку предвиђеном за промену Устава.
Главни град
Члан 9.
Главни град Републике Србије је Београд.
Језик и писмо
Члан 10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.
Световност државе
Члан 11.
Република Србија је световна држава.
Цркве и верске заједнице су одвојене од државе.
Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.
Покрајинска аутономија и локална самоуправа
Члан 12.
Државна власт ограничена је правом грађана на покрајинску аутономију и локалну самоуправу.
Право грађана на покрајинску аутономију и локалну самоуправу подлеже само надзору уставности и законитости.
Заштита држављана и Срба у иностранству
Члан 13.
Република Србија штити права и интересе својих држављана у иностранству.
Република Србија развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са матичном државом.
Заштита националних мањина
Члан 14.
Република Србија штити права националних мањина.
Држава јемчи посебну заштиту националним мањинама ради остваривања потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета.
Равноправност полова
Члан 15.
Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности.
Међународни односи
Члан 16.
Спољна политика Републике Србије почива на општепризнатим принципима и правилима међународног права.
Општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни су део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују. Потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом.
Положај странаца
Члан 17.
Странци, у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која по Уставу и закону имају само држављани Републике Србије.
ДРУГИ ДЕО
ЉУДСКА И МАЊИНСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ
1. Основна начела
Непосредна примена зајемчених права
Члан 18.
Људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно се примењују.
Уставом се јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права.
Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење.
Сврха уставних јемстава
Члан 19.
Јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права.
Ограничења људских и мањинских права
Члан 20.
Људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права.
Достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати.
При ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
Забрана дискриминације
Члан 21.
Пред Уставом и законом сви су једнаки.
Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.
Заштита људских и мањинских права и слобода
Члан 22.
Свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом.
2. Људска права и слободе
Достојанство и слободан развој личности
Члан 23.
Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите.
Свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом.
Право на живот
Члан 24.
Људски живот је неприкосновен.
У Републици Србији нема смртне казне.
Забрањено је клонирање људских бића.
Неповредивост физичког и психичког интегритета
Члан 25.
Физички и психички интегритет је неповредив.
Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.
... link http://www.srbija.sr.gov.yu/pages/article.php?id=56753 
