Како сам могао да заборавим?
Први пољубац.
Како сам само то могао да заборавим?
Присећам се полако, дозивам. Године иду уназад, смењују се лица све млађа и млађа. Видим дечије лице плаве девојчице. Приближава се. Сада ће се то десити, сада. Губим дах, ах.
Прво право љубљење, знате на шта мислим, оно француско са језиком. Да, да. Десило се на екскурзији. Хотелска соба, нас двојица и она. Прво се он (како сам могао да му заборавим име) љубио са њом (како сам могао да заборавим њено име). Онда сам се ја изненадио. По први пут отворио очи, онако широооко. Њен језик је лутао по мојим устима и десила се још једна реакција, аха...
Када је пољубац изгубио усхићеност, трептај и самобитност?
Када се љубљење претворило само у предигру коју брзо прескачеш?
Пољубац, онако нежан и пун. Блага несвестица хвата од таквог пољупца и клецају ноге. И све нестане, и клупа и људи и дрвеће и небо и све. Осећаш сваки дрхтај и прожима те талас нежности и љубавииииииииии.
