Običan kišni dan. Vraćam se kući sa porodičnog ručka. Autom. Pali se žuto, zatim crveno. Stajem ispred pešačkog prelaza. Sa desne strane polako korak po korak, ne obazirući se na brundanje automobila, prelazi pešaćki prelaz jedan mali dečak. Sam. Korača značajno. Gleda u semafor za pešake gde se vidi zelena figurica čoveka u raskoraku. I polako ali sigurno prelazi ulicu.
Osećam mir.
I pitam se kad će mu nestati sigurnost u pravila.
I koliko će ga to zaboleti prvi put.
I javlja mi se njegova slika kako prelazi ulicu u frci gledajući u vozače koji mu svi liče na potencijalne kilere pešaka. Zgrčen, spreman na skok i promenu pravca.
A onda se opet vratim u stvarnost i pogledom ispratim malog koji je sigurno i nonšalantno prešao pešački prelaz upijajući okruženje, atmosferu i znake oko sebe.
Pali se zeleno za vozila.
Ubacujem u prvu i dajem gas.
