Хеееееееј.
На врху седећи гладиш, прелазиш руком по стомаку.
Шта се дешава са тобом?
Хукћеш као сова и ономатопејом цепаш тишину у соби и кухињи.
Хе хе. Ма шта ти је?
Тражим окидач, иако знам да доћи ће сам под прст мој.
Значи није му време.
И онда, нестаће предео, нестаће време твоје.
Не надаш се проласку, јер ни један цезар то није сањао.
Јасно видим да не видиш да се приближава ресет. 
Велики ресет усијаних глава.
И упиташ ли се понекад?
Да ли се ово дешава само једном?
Кад скочиш са месеца у море, да ли је вода хладна и да ли је плима?
Које брдо беше пријатељу мој важно за нас и зашто?
Исто је и није. Гледам, и у истом тренутку је исто али и није.
Можда волиш бол или стагнацију без трешења-мешања.
Грм, грм грми грмић, грмија фобија.
Пролете грмофобија иииииииииии ево је опет.
Спреман или не. Стиже.
Иза носа, иза поноса, иза косинуса и тангенса. Иза буди спремна.
Лакрдијаш сакупља снагу штедећи дах великим удааахом.
Погледај те руке.
Нешто пролази између њих.
Ширећи прсте и брзо их померајући као класични гитариста, покреће ваздух.
Можеш дисати. Ооооо, хвала ти на брзини твојих прстију.
Трубица, туууу тууу руууу  туруру ру ру.
Дивљи дивљи живот. Врући кромпир и добар чамац, дивље дивље оХо хо оХо хо.
Одмараш и прелазиш тоооооолики пут пословни човече, а веш ти још није опран.
Јер то је тако лако, то са контролом. Пичкин дим.
Провери унутра или провери напољу оХо Хо оХо хо правећи слику, малу сличицу.
Шкљоц шкљоц шкљоц, дивље дивље дивљееееењееееее.

И довољна је једна изненадна, да видиш да ипак има, да се опет дешава. Неком другом.
Ресет.
Љубав влада.